PANČEVO – Katarina Mandić iz Pančeva jedna je od onih žena čije životne priče inspirišu. Od sigurne državne službe, preko folklora kao večne ljubavi, do razboja koji joj je promenio život – njen put je dokaz da se hrabrost, upornost i talenat mogu utkati u uspešan preduzetnički poduhvat.
Njeni ručno tkani proizvodi danas predstavljaju Srbiju širom sveta, a sa Katarinom razgovaramo o promenama, tradiciji, izazovima i snovima.
Dugo ste radili u državnoj službi. Kako je došlo do odluke da sve to napustite i okrenete se tkanju?
– Nisam volela promene i dugo sam verovala da je državna služba nešto što se čuva. Tako sam vaspitana, otac mi je bio vojno lice, a i sama sam godinama radila u vojsci i Ministarstvu odbrane, na odgovornim poslovima. Kasnije sam radila i kao knjigovođa. Ipak, u jednom trenutku shvatila sam da želim više prostora za kreativnost. Ljubav prema folkloru i narodnoj nošnji me je odvela ka tkanju i odlučila sam da rizikujem i dam otkaz. To je bila velika odluka, ali i najbolja u mom životu.
Folklor je važan deo Vaše priče. Koliko je on uticao na Vaš zanat?
– Presudno. Folklorom se bavim više od 40 godina i kroz igru sam zavolela narodnu nošnju. Poželela sam da naučim neku tehniku koja se koristi u njenoj izradi. Pre osamnaest godina mama i ja smo otišle na kurs tkanja i taj trenutak je sve promenio. Kroz tkanje sam spojila ljubav prema folkloru i potrebu za stvaranjem.
Kada je hobi prerastao u posao?
– U početku nisam imala velike ambicije. Kupila sam prvi razboj i tkala iz radoznalosti. Pet godina sam učila, isprobavala razne proizvode i shvatila da najveći potencijal imaju tkani delovi narodne nošnje. Tada sam registrovala delatnost. Danas već 15 godina živim isključivo od tkanja.
Šta danas sve izrađujete i ko su Vaši kupci?
– Radim tkane delove narodne nošnje, koje često rekonstruišem na osnovu originalnih uzoraka, ali i suvenire, unikatne odevne predmete i proizvode koji mogu biti poslovni pokloni. Najvažniji kupci su kulturno-umetnička društva u Srbiji i inostranstvu, ali i turističke organizacije, etno sela i restorani. Imam dosta kupaca u dijaspori, jer je folklor u inostranstvu veoma cenjen.
Koliko je saradnja sa Etno mrežom bila važna za Vaš razvoj?
– Izuzetno važna. Etno mreža ne osnažuje žene samo simbolično, već vrlo konkretno. Oni su moji kupci, ali i podrška u učenju poslovnih veština. Kroz brojne seminare naučila sam kako da vodim posao, planiram i razvijam proizvod. U preduzetništvo sam ušla sa zanatom, ali bez znanja o biznisu – Etno mreža mi je u tome mnogo pomogla.
Vaši radovi danas putuju širom sveta. Kako doživljavate taj uspeh?
– Još uvek sa nevericom i zahvalnošću. Moji suveniri su stigli do Amerike, Evrope, Izraela, Brazila… Posebno mi je značajna saradnja sa Vojskom Srbije, jer zahvaljujući vojnim atašeima moji radovi završavaju u najvišim državnim krugovima širom sveta. To je velika čast.
Avgusta 2025. godine bili ste deo Expo 2025 u Japanu. Kakvo je to iskustvo bilo?
– Nezaboravno. Kao deo kreativnog tima Etno mreže, u Osaki smo predstavili tehnike pustovanja vune, veza i tkanja. Interesovanje Japanaca bilo je ogromno – stotine ljudi su učestvovale u radionicama i svojim rukama napravile suvenir iz Srbije. Poneli su sa sobom deo naše kulture, ali i emocije koje smo im dali. To je za mene bila ogromna privilegija.
Dobitnica ste brojnih nagrada. Koja Vam je posebno značajna?
– Svaka nagrada mi je važna, ali bih izdvojila prvu nagradu za tkanje na izložbi „100 žena – 100 minijatura“ u Narodnoj skupštini Srbije, kao i priznanje „Vitez umetnosti“. Na toj plaketi piše da je moja borba jednaka viteškoj, i u tome sam se potpuno prepoznala – jer ovaj zanat zaista zahteva strpljenje, istrajnost i veru.
Koliku ulogu imaju državne i lokalne subvencije u Vašem radu?
– Ogromnu. Redovno konkurišem na gradske, pokrajinske i republičke konkurse za stare zanate i ne mogu da budem nezadovoljna. Zahvaljujući tim sredstvima nabavila sam opremu i danas imam pet razboja. To mi je omogućilo da budem produktivnija i da razvijam posao.
Koji su Vaši planovi za budućnost?
– Volela bih da proširim posao, zaposlim još nekoga, kupim dodatnu opremu i možda se preselim u veći prostor. Takođe, važno mi je da nastavim da prenosim znanje drugim ženama, kroz edukacije i radionice.
Šta biste poručili ženama koje razmišljaju o promeni, ali se plaše da je naprave?
– Da veruju sebi. Žene mogu da promene sve, menjajući sebe. Promene nisu lake, ali ako radite ono što volite i u to unesete srce, put će se otvoriti. Razboj me je naučio strpljenju, ali i slobodi – i to je nešto što želim da podelim sa drugima.
